Tuzla list

Tuzlarije: Bomba na službenom putu

Ona vrišti, kovrlja očima, navaljuje da se baci kroz prozor, svaki čas ustaje i opet pada u nesvijest…, rekoh – umrijeće zbog novinskog teksta.

Gadna je stvar ta javna novinarska riječ, jer nerijetko, i bez osobite potrebe za sobom znade povući čitavu lavinu mučnih cirkusijada. Tako neki dan listam svoju novinarsku dokumentaciju… Oni prvi poletarački tekstovi u “Oslobođenju”, “Frontu” i “Večernjim”, narcisoidno su iskruženi i polijepljeni na skupome papiru. Oni potonji, opet, makar bili objavljeni u tiražnoj “Nedjelji” ili “Uni”, iskruženi su i zgomilani u kojekakvim kovertama. Elem, izvjestan broj tih tekstova, pored teme koju obrađuju, sobom nose i popratne priče ili buljuke nevolja koje su po objavljivanju izazvali. Listajući tako po novinarskom sjećanju naletim na jedan naslov od kojeg mi se po starom dobrom običaju želudac skvrči u čvor.

… Bilo je to nekoliko mjeseci pred rat. Dobijam informaciju da je naš MUP skembao nekog krajiškog četnika u maskirnoj uniformi, poručnika tada još “naše” JNA, sa torbom punom ručnih bombi. Čova, navodno, bio na proputovanju prema Bijeljini i sa ženskom svratio na konak u “Bristol”. Na urgiranje komande, odnosno Vojne policije, i krajiški četnik i torba ručnih bombi bili su pušteni da nastave put. Ali, pikanterija je pikanterija. Pa otprilike ovim informacijama napravim tekst i objavim ga u “Večernjim”.

U svemu tome nisam vidio ništa osobito, ni opasno, jer sam znao rovitii po gorim stvarima. Ali, vidi vraga – frtutma počinje. Zove me to jutro kad je tekst izašao neko iz dragog mi “Fronta slobode” i kaže: “Fatko, bog te ne ubio, evo došla cura plače, hoće da padne u nesvijest!!!” Još krmeljiv, ništa ne ukopčam: “Kakva cura, bog vas ne ubio?” “Šta ja znam! Cura… tekst taj neki s bombama… evo upade, pozli joj… šećera! šećera i vode daj… “ – urlao je glas iz “Fronta”.

Vidim da je vrag odnio šalu, sjednem u svog “spačeka” i zdimim u Redakciju. Kad tamo stvarno sjedi neka djevojka, sva uplakana, kao da su joj “ljiljani” sve četnike pokokali, sjedi i kaže mi čim me vidjela: “Fatmire, brate rođeni, šta mi uradi, kako ću kući moći da se vratim, da ljudima u oči pogledam… Fatmire, brate rođeni… “ Joj, rekoh, kakvo sam to zlo takvo učinio. Stanem se ja raspitivati i ispadne da je ona ta što je sa onim u maskirnoj uniformi prespavala u “Bristolu”, a i on i ona su iz Bosanskog Grahova (ako se dobro sjećam).

Elem, kaže mi da ona zna tog četnika, da joj je komšija, da ona samo ovdje studira i – da ništa u tekstu nije istina. Kako – pitam. “Fatmire, brate rođeni, kuku majci, pa znaš li ti da sam ja ličnu kartu izgubila. Neko je pronašao kartu i otišao u taj hotel, dabogda crko, ko ga napravio. Sve je to laž, ti moraš napisati da je sve laž!” “Dobro, napisaću, sve je laž, de se ti malo smiri, sve će biti u redu” – počnem smirivati ovu djevojku računajući da ne bi toliko cmizdrila da stvarno nije u pravu.

Ali tek tad počinje cirkus. Ona vrisne, obrne očima i padne na pod. Sam sam s njom. Dižem je. Vrata se otvaraju. Ulazi Debeli Glumac, sa njim ide četnički novinar komentator Zoran Piroćanac… ulaze usred frke, (Idućih dana će Debeli sa Piroćancem srbovati po TNTV-u). Jedva uspijemo povratiti mladu damu iz Grahova. U međuvremenu je Debeli nešto načuo da sam ja pisao protiv JNA, pa dok ova cura plače, prilazi mi i kaže: “Znaš šta je ti mangupe, zbog ovog što si pisao protiv naše JNA ja ću ti navrat natovariti tuzlansku raju da te izmariše”.

Ostali slušaju, ja mu nešto kresnem, i mislim – dabogda eksplodirao od krkanluka. Elem, obećam ja toj curi da će sutradan napisati demanti u “Večernjim”, i reći da sve to nije istina, iako ni sam nisam skužio – kako nije. Dosjetim se i od nje prepišem podatke iz njene “nove” lične karte. Čim smo se rastali ne bude mi mrsko i zapucam do “Bristola” da provjerim podatke. Kad tamo – šok! Ne samo da je to istina, već ta djevojka (čini mi se) svakog četvrtka spava u “Bristolu” s tim i tim. Odlučim da ne pišem ništa. Zvoni sutradan telefon u zoru, čim su došle novine, ležim u krevetu, dižem slušalicu: “Fatmire, brate rođeni!” Spustim slušalicu.

Odem u Dopisništvo, Mikača mi napravi kahvu, srčem, ne sluteći frtutmu. Ona ulazi bučno (sve liči na komediju), vrisne iz sve snage, i kaže: “Pusti me da se bacim kroz prozor!” – trči prema prozoru, zaustavlja je slavni, poznati, popularni fotoreporter Amel Emrich. Onda kad vidi da ne može kroz prozor, pada na pod, batrga se, vrišti. Mikača zove Hitnu. Raja se vabi ispod prozora, kao da gore neko nekog, bože me sačuvaj. Ona neumorno vrišti.

Onda zastane: “Fatmire brate rođeni, i otac i brat su mi oficiri, ako to ne napišeš njih ću ti poslati”. I prijeti. Onda vrišti, kovrlja očima, rekoh – umrijeće zbog teksta. A šta da joj kažem kad znam da blefira, ali zašto tako dramatično. Dolaze iz hitne, ko u američkim filmovima, pregledaju je i namignu mi. Ko biva, lafina. Ne mogu da im kažem, šta ja imam od lafine kad ona vrišti, hoće da se ubije… onda pred njom zovem Redakciju, ispričam sve gl. i odg. uredniku, i on njoj i meni kaže da je slučaj završen. Ona ode, jedva. Ne prođe puno zove neki oficir iz Komande da me naruži i da zaprijeti se mora objaviti njihovo saopštenje da njihova dotična Grahovkinja nije bila ta iz “Bristola”. Pitam – ko je onda?
“Dok mi ne kažete ko je ja to ne mogu pustiti”. On se prodera: “Da to bude objavljeno! Jassssnnnno!!! Voljno!” – reče taj klempov i spusti mi slušalicu. Ja, u nevolji, opet odem do “Bristola” da provjerim još jednom, i sva sreća naiđem na recepcionara koji je jedno veče ćakulao sa onim maskiranim.

Na kraju, priča izgleda ovako. Sve je to tačno da i ona studira u Tuzli, i da spava svakih sedam dana u “Bristolu” s njim koji kroz Tuzlu putuje službeno i da su obadvoje iz B. Grahova, i to da su njeni oficiri i da je taj poručnik… Ali, ona je udata!!! Udata je u B. Grahovu i švalera se sa svojim komšijom, ali u Tuzli. Njen švaler i njen muž su drugovi iz djetinjstva. Kuća do kuće. I šta? Pukla sramota nakon teksta, nastali problemi, dobro kamuflirana švalerska veza pukla je na najbezvezniji način. A familija, komšiluk, grahovačka provincija, pročitali to u novinama, pa ne smiruju jezike. Ona je sve aktivirala da izađe demanti, sve te oficire svojoj familiji, Komandu, aktivirala je svoje suze, nesvijest i glas… Ali, demanti nije izašao. Poslije te jutarnje gungule, slavni fotoreporter Emrich i ja uzmemo nekog pića da smirimo živce. I smirimo ih, podobro. Poslije, sjećam se, dođem kući, kad čeka me muštuluk – došao ćumur. Pet tona. Ako ima šta gore nego kad piće i muka izlaze kroz znoj… A u glavi kipi.
I tako, novinski tekst ne biva uvijek samo ono što je čitaocu ponuđeno. Ponekad on u sjećanju novinara izgleda kao ova priča. Zato sam taj tekst o bombama u “Bristolu” zaturio da ga više nikad ne pronađem. Da mi se ne pojavi ona i kaže: “Fatmire, brate rođeni!”

Tuzla-list, 3. maj 1993.

Na današnji dan

Kalendar

Maj 1993
P U S Č P S N
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  

Arhiva

Kategorije