Uvijek u pričuvi postoji neka odbrana, protiv svakog napada, koju nisam ja smislio, već se unaprijed smislila za ono što će doći. Neko o svemu tome vodi računa.
Nije pametno ratovati protiv mene. Ko se na to odluči, izgubit će. Izgubili su svi, dosad, pa će i ubuduće. Nema to veze s mojom voljom. To se, jednostavno, tako dešava. Kad bih ja bio savjetnik svojim neprijateljima, preporučio bih im da me puste na miru. Jer ja koristim njihovu energiju za poentiranje svojih stavova. Pravi sam lampir. Pošto su moji stavovi vazda na strani dobrote, zlo ostaje povaljeno. A ja idem dalje, jači i sigurniji. Otud bi mene trebalo okovati tišinom. Ali, sve ovo ne mogu razumjeti hahari koji misle da su pametniji od mene, i zaštićeniji od mene, pa uporno navaljuju na vrh koji ne mogu osvojiti, a bogme ni ugledati. Zato će oni nastaviti svoju energiju davati meni.
Don’t mashy on the me
U zimu 1994. na nekakavom sijelu nekakav je pijani novinar cijelu noć zamahivao nogom na mene, k’o biva, ako me udari maja-geri ja ću se srušiti. Bilo mi je zabavno gledati ovog hudama kroz čije su pijanstvo progovorili kompleksi. U neko doba ja sam otišao. Hudam je ostao još malo. Ujutro čujem da je na povratku kući pao u šaht i na dva mjesta slomio onu nogu kojom je zamahivao na mene. Pošto je bilo gluho doba noći hudam je takav slomljen ostao u šahtu do ujutro, kada ga je neko pronašao. On je tri mjeseca ležao u gipsu, a ja sam ga povremeno obilazio i donosio mu cigare.
Mogao bih ispričati kamaru sličnih situacija. Vazda mi se događa da ja sjedim s mirom, neko na mene maše nogom, ja ne mašem ničim, a onda taj neko slomi nogu, iako mu nikakvo zlo nisam poželio. Odavno već čekam priliku da javno upozorim te mahače nogama da prestanu mahati po meni, jer se ipak nekako osjećam krivim kad tu nogu slome, pa se poslije pate. E, sad, ova se noga paradigmatski može prenogirati u razne oblike gubitništva.
Recimo, ovaj belaj s Jevrejima… Ko je tjerao Fincija, Dizdarevića i ostale da lažu, da se sramote i ispadaju budale pred svijetom? Ko ih je tjerao da mi omoguće da se slikam po Hayatu, OBN-u, da dajem intervjue i vazim, od Vardara pa do Triglava? Nikada ne bih dobio toliko javnih pisama podrške, niti bih saznao koliko sam bogat, da me nisu na pravdi Boga napali. Kad su odlučili da to čine nisu znali ono što ja znam – da na mene ne treba mahati. Oni, dakako, nisu mogli znati da u arhivi čuvam zvaničnu informaciju o mom uređenju Jevrejskog groblja u Tuzli, koja me definitivno štiti od klevete za antisemitizam. Ali, uvijek u pričuvi postoji neka odbrana, protiv svakog napada, koju nisam ja smislio, već se unaprijed smislila za ono što će doći. Neko o svemu tome vodi računa. Ja jedino vodim računa da se ne ogriješim. Valjda je to nagrada.
Zaprecga wich of brenging
E, sad, ima tu nešto i do operativnog sistema. Kad postrojiš deset fića i jednog mercedesa na pistu i pustiš ih da se trkaju jašta će nego onaj mercedes svih deset fića ostaviti iza sebe. Jeste da onih deset fića bolje galame, ali nije stvar u galami, već u brzini. Tako je, koliko se razumijem, i sa računarima. Deset pentiuma dvojki ne može stići koliko jedna četvorka. Moj misaoni operativni sistem je brži i sposobniji od misaonog sistema onih koji su me napali. Oni jesu čopor, ali zalud što su čopor… Ja sam Mercedes Beeenz!
Kad sam 1996. vozao BMW-a stalno me proganjao nekakav komšija što je imao sportsku izvedbu stojadina, sa auspuhom koji ničem ne služi, jer izvedba hrči k’o traktor. – Đabe tebi taj BMW kad ti ne znaš da brenguješ – rekao mi je, a ja nisam razumio, a ni danas ne znam šta znači to da brenguješ. Valjda je to nešto da bolje voziš, brže mijenjaš brzine i sl. Onda smo jednom otišli na jednu veliku testu i potrkali se. Ostao je on da brenguje iza mene k’o zaprega.
E, kakve sad veze ima ovaj komšija što brenguje sa ovim što brenguju po medijima? Pa i oni brenguju od muke. Ostavim ih k’o zapregu, a oni opet. Slome mozak, misle u gipsu, osramote se, a oni opet. Vide da ne vide, a oni opet. Šta sad ja da radim? Žao mi budala, slomiše se da me unište, a u mene sve potaman, ne može biti bolje, hvala Bogu. Vozim se kroz život k’o Mercedes Beeenz kroz Saveznu Republiku Nemačku u najbolje vrijeme, ono kad su se nosali solufi, zlatni zubi, karirani šeširi, kragne što škaklje ispod pazuha, kad se smijalo k’o Ivica Šerferzi i govorilo k’o Mića Orlović. …Auh, jah komenzi, špricn, špricn, dribling, Kigen, lijevo, desno, Kempes, kroz noge, među oči, i – car je gooooo! Superioran operativni sistem, brale, u japankama, od Japana do Japana, učila me moja nana. Tako je Peletova sekunda trajala kraće nego kod ostalih fudbalera. Ostali su jedino stizali da ga ošinu, od muke. A zbog onog viška sekunde Pele je bio Pele.
We are bogumilly
Kakva je svrha Hamletovog ludila? Proračunata. Onda to nije ludilo. Kakva je svrha Komesarovih brawurozznix dryblyngaria, jezičkih, stilskih, misaonih? Može mu se. Mozak mu je na spratove. Ima višak sekunde. Ostavlja prostor psima da laju, dok Mercedes Beeenz jezdi srebrnom cestom i kroz auspuh pjeva: pičim, pičim, pičiću i na more stići ću…
Mi živimo u totalitarnom ambijentu u kome ministarstvo istine pokušava nametnuti autocenzuru i strah od mišljenja. Pošto je od svakih stotinu ljudi petero Dobrih, a dvoje Zlih, dok su ostalo konzumenti čije se mišljenje oblikuje kao glina, tako je i ovaj pokušaj okivanja slobode misli osuđen na propast. Zlo je uvijek privremeno. Ali, u toj privremenosti nam prođoše godine. Naš cilj je da ubrzamo vrijeme i da vozimo sahranu boljševičkog i fašističkog zla. Prednost nam je u nijetu, jer mi živimo slobodu, iako te slobode nema. Mi nemamo šta izgubiti, jer ako se svedemo na podanike straha, svoj život možemo okačiti mačku o rep. Zato driblamo. Pred nama je vrijeme koje smo izgubili. Zato ne možemo biti poraženi. Mi smo brži, duhovitiji, slobodniji… Bogu smo mili. Mi smo Mercedes Beeenz!
Walter, br. 130, 15. III 2005.